Copyright © 2011-2017. Aleksandra Grubor  
             

NOWHERE (LAND)

----------------------------------------------------------

TU SE SKRIVAO PETAR KOČIĆ

Moj je deda po ocu uvek govorio istinu. Možda je slagao samo da je rođen 1901. Laž je bila u funkciji: tvrdio je, čitavog života, da je moja baka starija od njega, da je, maltene, na silu oženjen. Verovatnije je da su ga njegovi skrivali od mobilizacije, kada je počeo Prvi svetski rat. I spalili dokumeta. Mimo toga, u sve drugo što mi je ispričao, još kao detetu, mogla sam da se zakunem.

Ali je jednu priču ostavio za sam kraj. A živeo je devedeset tri godine. Bila je to priča o mom pradedi i Petru Kočiću. O “Kočićevcima”.

Često sam, kao dete, boravila u našoj staroj porodičnoj kući u Laktašima. Često sam se, kao i sva deca, pela drvenim stepenicama na tavan. Nisam ni slutila da se tu skrivao Petar Kočić. Nisam ni znala ko je Petar Kočić. Da je bio prijatelj moga pradede Save Grubora, tada kmeta u Laktašima. Gledala sam, često, Savinu fotografiju na austrougarskom pasošu. Plave oči, brkovi, šubara. Visok, izuzetno lep čovek. Različit od Kočića. Pa ipak negde isti. Jedino ja, od svih Grubora, nemam te njegove svetle oči. Bacila sam se na porodicu moje majke. Ali čuvam u sebi nešto izuzetno buntovno, nešto krajiško, nešto nemirno, nešto kočićevsko. Ili mi se čini?

Moj pradeda i Kočić su bili nerazdvojni. Bežali su, bili hvatani, robijali su… Kočić nije dočekao ostvarenje svoga sna o padu carevine, a moj pradeda jeste. Bio je vidra, otelotvorena snaga ljudi iz toga kraja. Kao i moj deda, uostalom. Čitava je brojna porodica znala da se u kući skriva Kočić, ali mu je moj deda, tada dete, nosio hranu na tavan. Bio je očev i Kočićev miljenik. Nosio je, takođe, hranu Kočićevoj ženi u Banjaluku, kada hrane nije bilo. Pešačio je u odlasku i povratku. Tu je naviku zadržao do kraja života. Pešačio bi i pričao. A priče su mu bile čudesne.

Nije mi, međutim, rekao kako je Kočić završio. I zbog čega, najverovatnije. Nisam znala ni da je, pred kraj njenog života, još jednom posetio Kočićevu ženu. Najavio joj se, nije bio siguran da ga je zapamtila. Ali je ona, odmah sa vrata, rekla: “Uđi Stevo, dobro mi došao!” Moj je deda imao nekakvu svoju etiku koje se čvrsto držao. Želeo je da je pita da li treba da razotkriva detalje iz Kočićevog života koje možda samo on zna. Ili da ćuti, iako država, najednom, poziva sve koji nešto znaju da i progovore. Kočićeva je žena rekla: Ne!

Tako ova priča sada izranja iz krajiške magle, spušta se sa Potkozarja, zadržava u voćnjacima, teče Savom do Beograda, i stiže do mene, unuke čoveka koji je hranio Petra Kočića. Pre nego što je odrastao, postao brodski kapetan, preživeo Jasenovac, iako nikada nije progovorio o njemu. Posebno ne pred detetom, njegovom unukom. Ćutao je o Jasenovcu, ćutao je i o Kočiću. Tom neverovatnom čoveku iz Krajine, tom poznavaocu duše srpskog jezika, što je umeo da zbori sa životinjama i kao životinja, a životinje su ga, kao svetog Franju, razumele. I ptice, i “bakovi”, i jazavci… Pisao je o ljudskoj prirodi, o fatumu u bosanskim kasabama, ne znajući da zla kob vreba i na njega, da on to provodi život izazivajući sudbinu za ljubav nekih viših istina.

Ko zna o čemu je razmišljao na tavanu kuće Grubora u Laktašima? Ko zna šta je napisao? Da li su ga hranili razljevušom, kao mene? Svi što vele da mu je opus mali, neznalice su bez srca. I spadaju u one koji su ubijali Kočića, za života, i posle smrti.

Moj je deda, pak, čuvao uspomenu na njega. Kao crni biser na dlanu. I ja je, evo, između ovih redova, i dalje čuvam. Tako što je predajem drugima, kao crticu sa margine neke od Kočićevih priča. Možda baš one o Jablanu i Rudonji. Ili životu i propasti Relje Kneževića sa Zmijanja. Na primer.

Tekst objavljen u časopisu Priča (Časopis za priču i priče o pričama), Srpska priča XX veka, II sveska, godina VI, broj 18, Beograd, 2012.

----------------------------------------------------------

SA OČIMA PUNIM NEMAČKE I SNOVA

Novi roman putovanja Aleksandre Grubor Sa očima punim Nemačke i snova iscrtava itinerer jednog konkretnog putovanja na sever, ka Nemačkoj, jedne konkretne zime, ali nas, takođe, vraća i u detinjstvo spisateljice, neraskidivo vezano za tu zemlju.

Nezavisno od glavnog toka, odvija se i teoretska rasprava o muzejima današnjice i sučeljavanje dve struje naučnika: muzealaca i antimuzealaca.

Na tom fonu, otkriva se jedna druga strana ličnosti spisateljice: istoričarska, ali i, na izvestan način, više nego sentimentalna u dodiru sa „građom“. A građa je kultura jedne nacije, njena sveukupnost. Pred kojom ne možemo stajati ravnodušni. Koja pleni.

----------------------------------------------------------

OLIMPSKI SOJ, biblioteka Znakovi pored puta, Rad, Beograd, 1998.

„Rukopis Olimpski soj Aleksandre Grubor pripada tipu međužanrovskih tekstova koji svoju jezičku, motivsko-tematsku, kompozicionu i značenjsku utemeljenost zasnivaju na principu prepletaja i ukrštanja poetske, metaforičke imaginacije i prozne fakture. Njegova fragmentarna struktura (pesme u prozi, zapisi, haiku, komentari) može biti sintaksički veoma razlomljena, kao na primer u tekstovima O hrabrosti, ili Jahala sam samo ponije, što podseća na primere (neo)avangardnih, nadrealističkih tekstova koji podrazumevaju psihički automatizam i neograničena asocijativna polja. S druge strane, drugi, veći deo zbirke pod naslovom Slovo o makovima podseća na odlomke dnevnika/pisama koji međusobno razmenjuju muški i ženski narativni subjekt, otkrivajući, kroz pisanje, dubine svoga nesvesnog, skrivenog i potisnutog erotskog i egzistencijalnog preispitivanja koje ih svagda sjedinjuje, ali i bolno razdvaja.“ - (Iz recenzije Bojane Stojanović-Pantović)

----------------------------------------------------------

SPORIM BRODOM ZA KINU, biblioteka Alfa, Narodna knjiga, Beograd, 2007.

„Sporim brodom se ne plovi toliko sporo koliko sigurno, jedna je od ideja koje zagovara Aleksandra Grubor u svojoj drugoj knjizi, romanu – zašto da ga ne nazovemo baš tako?

Začet možda kao ispovesno samoispitivanje, roman se polako odvajao od svog prototipa, same spisateljice, i meandrirajući u glasovima okoline (drugih), glasovima bliskih (i kada su se udaljili) pokušao ne toliko da reši koliko da predoči enigmu (naše) osame. Anatomiju naših pokušaja i promašaja da razumemo druge i da nas razumeju.

Fabula se sluti, kao što se sluti u našim svakodnevnim životima; sluti se da su ljudi oko heroine pripadnici različitih generacija, ali je stilizacijom njihovih ’izjava’ Aleksandra Grubor uspela da izgradi prepoznatljiv ritam kratkih i odsečnih vrlo preciznih rečenica, koje izbegavaju preteću kakofoniju (zvukova), a postižu jasno izgrađenu melodiju jezičkog traganja za samom sobom.

Poznata kao prevoditeljka složenih tekstova iz oblasti estetike ali i kao istoričar umetnosti koji se bavi savremenom umetnošću u skladu sa vlastitim nezavisnim izborima, Aleksandra Grubor je do sada objavila samo dve prozne knjige, izbegavajući periodiku i rasparčavanje svoje fragmentarne proze. I u Olimpskom soju i u romanu Sporim brodom za Kinu ona je postigla vrlo zahtevnu stvar: da njena priča ne bude opterećena teorijama, ali da ima ontološku težinu ne podilazeći ni kritici ni publici.

Roman Sporim brodom za Kinu je psihološki lirski roman koji ima malo takmaca na našoj književnoj sceni i kada se pogleda znatno šire u vremenu. Koncentrisan i mudro vođen, on plovi u glasovima svojih junaka, kao siguran brod, prelazeći vremena i kontinente, dok u njemu odjekuje autentična beketovski intonirana usamljenost, ali i zvuci zaboravljene pesme sa daleke obale. Da li još da kažem da se na tu obalu u ovom životu nikad nećemo iskrcati?“ - (Vasa Pavković, Plovidba kao sudbina, Bestseler, br.46, Beograd, 7.07.2007)

----------------------------------------------------------

VAJMAR KOGA NEMA, biblioteka Alfa, Narodna knjiga, Beograd, 2008.

Vajmar koga nema, od samog naslova i dokumentarne fotografije bombardovanog, razrušenog grada, na koricama knjige, pa sve do propasti jedne ljubavne i bračne veze, otvara zamašno, široko tematsko polje na kome se odvija lišavanje, nedostajanje i uskraćenost.

U prvi mah se može pomisliti da Aleksandra Grubor samo turistički, poput modernih bedekera, hoće da nas provede Tiringijom i Vajmarom, kao i ostalim nemačkim gradovima u kojima je studijski boravila jedne zime. Ali na ’lakom gruntu’ precizno raspoređenih muzeja, arhiva, biblioteka i spomen-kuća, ona gradi suptilne i isprepletane veze, umetničke i duhovne, između davno preminulih ’gostoljubivih domaćina’, istorijskih ličnosti, i nje, dobronamerne i znatiželjne strankinje. Tako će u prvom licu progovoriti Sibila od Klevea, Šarlota fon Štajn, Šilerova i Geteova žena, sestra Fridriha Ničea… A svedočiće ne samo o svom vremenu i ljubavnim i drugim patnjama, već će komentarisati i događaje koji su se odigrali posle njihovog zemnog života: ’Zovem se Marija Pavlovna. Bila sam ćerka cara. I vajmarska kneginja…Lepa je naša ruska crkva. Sazidana posle moje smrti.’

Ovaj postupak kojim se služi Aleksandra Grubor, to što o nekim značajnim ličnostima jednog vremena govori ’iz usta’ likova iz bliže ili dalje prošlosti, jeste inventivna i za čitaoca zanosna i čudna igra nemogućih druženja.

Ovaj virtuelni ispovedni tok biće u jednom trenutku prekinut spisateljičinim ličnim ispovestima, pred-putnim telesnim mučninama, koje čitaocu simbolično signaliziraju ’bračne muke’, svakojake nesporazume ’nje’ i ’njega’ na vajmarskom ’medenom mesecu’, koji autorka neizostavno stavlja pod znake navoda. A to je kanonada preispitivanja o iluzijama, pogrešnim potezima, ličnim obmanama, o lakomislenosti, usamljenosti: ’Ali i dalje smo se uklapali. Kao dve strane kopče. Iz Muzeja tirinške praistorije. To je bilo to naše malo čudo. Koje nismo umeli da odgajimo. Da postane veliko. I lepo.’

Isprepletenost i prožimanje vajmarskih mesta i drame raspolućenosti bračne kopče ponavljajući su motiv ovih kratkih, ispresecanih, lakonskih priča, tako kompoziciono složenih i uzbudljivo-napetih da se mogu doživeti i kao poglavlja nekog kratkog romana.“ - (Svetlana Jovičić, Monolozi koji leče, Književni list, br.81-83, Beograd, 1.maj – 1.jul 2009)

 
Književnik
Boris Jovanović Kastel
Kvartal
Danijel Penak
Žan-Filip Aru-Vinjo
Aleksandra Grubor
Aleksandra Grubor
Marko Čudić
Goran Babić
Ljiljana Jarić
Miodrag Miško Petrović
Đani Gvadalupi
Kazimir Maljevič
Zoran Jovičić
Spomenka Krajčević
Luiza Erdrič
Aleksandra Grubor
Aleksandra Grubor
Aleksandra Grubor
Jurij Nečiporenko
Majkl Kusugak
Aleksandar Rafajlović
Aleksandra Mančić