DEČIJE KNJIGE U PREVODU ALEKSANDRE GRUBOR
Danijel Penak, Kamoove zgode i nezgode 1, Šifra Vavilon, Odiseja, Beograd, 2015.
Ko je Kamo? Junak serijala Danijela Penaka poznat deci širom sveta. U prvoj knjizi u nizu srećemo ga u trenutku kada, iako potiče iz porodice poznavalaca nekoliko jezika, nije u stanju da savlada engleski. I sklapa dogovor sa majkom, koja, takođe, nije u stanju da zadrži posao. Dakle: ona će pokušati da zadrži posao tri meseca, a on, potom, da nauči engleski, takođe za tri meseca. Najbolji način je dopisivanje. Na spisku potencijalnih pen-friend-ova Agencije Vavilon, odabraće Keti Ernšo, tajanstvenu Engleskinju. I tu počinje njegova opsednutost učenjem, rečnicima, priručnicima, jer Keti je zanimljiva i drugačija, a on to nije ni slutio. Ona kao da je doputovala iz nekog drugog vremena. Kuda će ih odvesti to dopisivanje? To je Penakova tajna.
----------------------------------------------------------
Žan-Filip Aru-Vinjo, Jedno drugom do uveta, Odiseja, Beograd, 2013. Ilustrovala Dominik Korbason.
Beleška o autoru
Žan-Filip Aru-Vinjo proslavio se kriminalističkim romanima za mlade i autobiografskim pričama o detinjstvu provedenom u porodici „Jedno drugom do uveta“. U ovom izdanju sabrane su četiri najpopularnije knjige o braći Žanovima: Slatki omlet, Leteći kamamber, Čorba od zlatnih ribica i Čokoladno letovanje. Izdeljene su na kraća poglavlja i ilustrovane. Preporučuju se za početno čitanje latinice i čitanje pred spavanje.
Sadržaj romana
U porodici sa šestoricom dečaka nikad nije dosadno. Žan A deluje mrzovoljno, ali je uvek spreman na akciju samo ako može da bude glavni; Žan B, tajni predsednik tajnog kluba detektiva, u tajnosti se obučava za tajnog agenta; vetropir Žan C i Žan D zvani Majstor Kvariš neprestano prave krš i lom; tu su još i Žan E, porodična maza, i Žan F, čiji se glas itekako čuje iako je beba, zbog čega je i dobio nadimak Žan Živa Dreka. Da, dobro ste čuli, njihovi nemaštoviti roditelji dali su im svima isto ime: Žan i još nešto. Međutim, braća Žanovi imaju mašte napretek, pa se i selidba, letovanja, rat s bandom Dabrova i klempavim rođacima, ali i obični vikendi, pretvaraju u urnebesne avanture.
----------------------------------------------------------
Luiza Erdrič, Devojčica sa ostrva duhova, ilustrovao Siniša Banović, biblioteka Svet je jedan, Kreativni centar, Beograd, 2012.
Beleška o autoru
Luiza Erdrič (1954) je prozni pisac, pesnik i autor dečijih knjiga poreklom, delimično, Indijanka iz plemena Anišinabe, ili Odžibvej. Poznata je kao najznačajniji pisac takozvane “native književnosti drugog talasa”, onoga što je kritičar Kenet Linkoln nazvao “američkom renesansom native književnosti”. Ona samu sebe smatra postmodernim piscem, dodajući da je na nju najviše uticao Vilijam Fokner, ne samo po stilu, nego i po vezanosti za jedan određeni predeo, ili okrug. Njena Joknapotafa, međutim, jeste i ostaje mesto gde je njen narod živeo i gde danas živi – rezervat u Severnoj Dakoti. Objavila je dvanaest romana za odrasle, od kojih je poslednji, Golubija kuga, bio, u aprilu 2009, u najužoj konkurenciji za Pulicerovu nagradu. I u njenih pet dečijih knjiga prepoznajemo njen kompleksni stil koji je, bez obzira na svoju složenost, zahvaljujući svojoj izbrušenoj lepoti, našao put do srca dece širom sveta.
Sadržaj romana
Roman Devojčica sa ostrva duhova, koji je prvi put objavljen 1999. godine, vraća nas u Ameriku iz vremena doseljeničke ekspanzije, kada se već, negde oko 1841, vrši pritisak na pleme Anišinabe da se, sa svojih vekovnih prostora oko Gornjeg jezera, seli dalje na zapad, na teritoriju plemena Dakota. Roman počinje šokantno: slikom uništenja jednog indijanskog sela u kome su svi stanovnici podlegli velikim boginjama, a to je bila bolest koju im je doneo beli čovek. Jedina preživela ženska beba je glavni junak romana. Porodica koja ju je usvojila pokušava da živi kako je to uvek i činila, u skladu sa svojom tradicijom, u skladu sa godišnjim dobom i svojim verovanjima. Ali, prinuđeni su da iskuse bolest, glad, ćudi prirode… Luiza Erdrič progovara jezikom svojih predaka koji voli i neguje, i uspeva da nam ga približi na jedan nesvakidašnji način. Kao da kaže: ovako je živela jedna devojčica, sredinom devetnaestog veka, neka drugi dečaci i devojčice nauče od nje nešto o prirodi, hrabrosti i opstajanju.
Odlomak - “Devojčica sa ostrva duhova”
Jedina preostala živa osoba na ostrvu bila je beba, devojčica. Umorni putnici, koji su tamo došli da pokupe krzna od naroda Anišinabe, stajali su nespokojno na kamenoj obali. S rastojanja su posmatrali kako beba puzi ukrug i tužno kmeči. Na sebi je imala haljinicu od kvalitetne plave vune, ukrašenu belim perlicama i trakama, i nove mokasine koje su bile izrađene sa velikom pažnjom. Bilo je jasno da je devojčica bila voljena, kao i to da porodice koja ju je volela više nema. Sve vatre u selu su već odavno bile ugašene. Mrtvi su tužno ležali uvijeni u ćebad, kao da spavaju. Ubile su ih velike boginje.
Putnici su drhtali i od same pomisli na to da je zaraza možda već odabrala za žrtvu i nekog od njih. Naravno da je i beba bolesna – mrmljali su oni. Izgleda umorno - rekao je jedan putnik kada se pribila uz telo umotano u ćebe. Pustimo je da spava. Ptice su pevale, na desetine sićušnih belovratih vrabaca. Cvrkutavi žagor, slatka pesma koju su pevali, bila je u čudnoj suprotnosti s nemim užasom koji se prostirao ispod njih. Jedan čovek se okrenuo da više ne gleda taj prizor, a za njim su to učinili i ostali. Vratili su se u kanue.
Dok su veslali ka sledećem ostrvu, svi su bili tihi i zamišljeni. Neki su na licu imali smrknut izraz. Jednom od njih u očima su se skupile suze. Zvao se Šešir. Razmišljao je o svojoj ženi i odlučio da joj kaže za bebu. Ako je na svetu postojao iko ko bi otišao tamo da spase bebu, to bi bila njegova žena. Malo je zadrhtao od te pomisli. Morao je. Njegovu ženu zvali su Stara Lojanica. Ponekad je njena narav znala da ga uplaši, dok se u drugim prilikama divio njenoj hrabrosti. Lice mu se naglo zgrčilo od stida – za razliku od njega, njegova se žena ničega nije plašila!”
----------------------------------------------------------
Jurij Nečiporenko, Dečak sa vašara, Život i dela Nikolaja Gogolja, ilustrovao Jevgenij Podkolzin, biblioteka Junior, Paideia, Beograd, 2010.
Dečak sa vašara je knjiga posvećena Nikolaju Vasiljeviču Gogolju, velikom ruskom piscu čiji je život prava misterija. Čitalac će se u njoj susresti sa do sada malo poznatim ili gotovo nepoznatim detaljima iz piščevog neobičnog života. Kao đak, Gogolj nije mnogo mario za školska pravila; kao profesor istorije na Peterburškom univerzitetu, odbio je da prepričava misli priznatih naučnika te je sam pisao tekstove koje je čitao na svojim predavanjima, a njihova vrednost je od velikog značaja za rusku istoriju. Bio je poznat kao šaljivdžija i domišljan, i ta njegova umeća su ponajviše došla do izražaja na zabavama na kojima su se okupljali književnici i intelektualci toga doba. Prikazani su i detalji iz njegovog drugovanja sa Puškinom, kao i utučenost zbog toga što mu je osujećena namera da zaprosi groficu Anu Vieljgorsku. Manje je poznato da se Gogolj vrlo čudno oblačio i da je imao iskustva sa šamanizmom.
Univerzalne genije kao što je Gogolj ruska istorija do tada nije poznavala.
Gogolj je, na jednom od svojih izleta u okolinu Rima, gledajući sa planine Albano, rekao svom prijatelju Pavelu Vasiljeviču Anjenkovu: “Kada bih bio slikar, ja bih naslikao pejzaž posebne vrste. Kakvo drveće i predele danas slikaju! Sve je razgovetno, sve dovedeno u red, onako kako je ’majstor’ propisao, a posmatrač u skladu sa njim ’čita’. Ja bih drvo posvađao s drvetom, pomešao grančice, izbacio osvetljenje – tamo gde niko ne očekuje – eto kako treba slikati”.
----------------------------------------------------------
Majkl Kusugak, Šamanova kletva (Priča s Mramornog ostrva), biblioteka Svet je jedan, ilustrovao Milan Jovanović, Kreativni centar, Beograd, 2011.
Proždrljivu Lasicu, tek rođenu bebu Eskima iz Nunavuta, ukleo je plemenski šaman, i to samo zato što se naljutio na novorođenu ćerku Ljudski Dah, koja nikako nije prestajala da plače. Ne samo što je zabranio da se Ljudski Dah jednoga dana uda za Proždrljivu Lasicu nego je odlučio da ga zauvek protera iz plemena. Šamanova magična životinja Siksik bila je veoma radosna zbog te divne kletve i nikako nije dozvoljavala da je šaman ukine. Zato je Proždrljiva Lasica morao da bude zatočen na čarobnom ostrvu.
Da li će posle borbe na život i smrt uspeti da se vrati kući, porodici i devojci koju voli?
“Ako stojite visoko na brdu iznad morskog rukavca Rankin, gde duž zapadne obale Hadsonovog zaliva u Kanadi, na pola puta ka severu, živi mala zajednica, i ako gledate na istok, daleko na istok, dalje od Tomsonovog ostrva, koje mi Eskimi nazivamo Igluligjuak, Veliko ostrvo sa igloom, i ako pređete pogledom preko ostrva Falstaf, koje nazivamo Ukkusiksat ili Krečnjak, ugledaćete priviđenje – da, pravo priviđenje – svetlucavo belo ostrvo koje pluta tačno ispod linije obzorja. To što vidite je Mramorno ostrvo, koje leži četrdeset pet kilometara od obale, na otvorenom moru.
Na inuktitutu – jeziku stanovnika nove kanadske teritorije Nunavut, na kojoj leži ostrvo – zovu ga Uksurijak, što znači Glatko ulje, jer iz daljine ono tako i izgleda: kao ulje koje pliva po vodi…” - Majkl Kusugak, Predgovor
