KAO DA SE MOŽE REĆI ZBOGOM NEMAČKOJ
Aleksandra Grubor, Reci zbogom Nemačkoj, Izdavačka kuća Odysseus, Beograd, 2023.
(Jelena Majstorov)
Poesis
Nema mnogo poesisa, pa ni Geteovog. Ovo je trezven rukopis. Ili nije?
Rekli bismo da ipak nije. Bar ne u potpunosti. Ovo je priča koja čitaoca vodi na višestruko retrospektivno i višedimenzionalno putovanje kroz kaleidoskopsku mešavinu, često fragmentarnih ličnih doživljaja i sećanja, istorije i istorije umetnosti, književnosti, filozofije i arhitekture, kroz muzeje i biblioteke - od Beograda, Pešte i Beča ka Lincu i Pasavi, Regenzburgu, Nirnbergu, Vircburgu, Fuldi i Vajmaru, za Drezden preko Lajpciga, do Naumburga, Berlina i Minhena, Milhajma i Hamburga, Diseldorfa, Kelna i Frankfurta - pa nazad, preko Bavarske i niz Dunav do Beograda. Iz svake pojedinačne tačke na tom putu vodi više staza, kako vremenski - ka asocijativno povezanim slikama, tako i prostorno - sa Beogradskog keja, ali ne u Beogradu već u Pešti, ili Klimtovog mozaika, ali ne u Beču već u Briselu. Ovo je, pre svega, priča o putovanju i priča o povratku.
Delujem pomalo sumnjivo u svom rodnom gradu. Sa očima punim Nemačke i snova. Bludim, nekako. Sećam se, zapravo. I to mi jedino preostaje: da se sećam. Da ne zaboravim. Da ponešto zabeležim. Za one manje srećne od mene. Za one koji čekaju vize. Za one koji su odbijeni. Bez razloga. Za one koji su daleko i pate. Za
Dunavom. Za Beogradom. Za korenima. Za snom.
-----------------------------------------------
ODJEK KORAKA U MUZEJU SEĆANJA
Aleksandra Grubor, Nowhere (Land), Gde prestaje istorija, Izdavačka kuća Odysseus, Beograd, 2021.
(Jelena Majstorov)
Gde prestaje istorija, a počinje naša slika o njoj? Gde se završava istorija jedne nestale zemlje, podeljene, kao jabuka, na kriške? Može li se ruševinama vratiti celovitost, njihov prvobitni izgled?
Nowhere (Land) Aleksandre Grubor počinje tamo gde istorija prestaje, ostavljajući za sobom ruševine koje je moguće rekonstruisati samo sećanjima i umetnošću. Razmatrajući pitanje gde istorija prestaje, autorka, na primeru jedne izložbe Čedomira Vasića, pominje lentikularnu tehniku, kojom se, preklapanjem i presijavanjem segmenata slike, postiže da promena ugla posmatranja otkriva novu sliku. Sličan princip primenjuje i na formu i kompoziciju svoje knjige.
Segmenti od kojih počinjemo da sastavljamo sliku romana Nowhere (Land) jesu fragmenti sećanja, crtice izdvojene iz prošlosti, nagoveštene kratkim međunaslovima nalik na madlen kolačiće. Ritam postignut ovakvom kompozicijom daje poetsku notu ovom neobičnom romanu i netipičnom putopisu, iza čije liričnosti stoji vešto postavljena čvrsta konstrukcija, sačinjena od konkretnih podataka i objektivnih izvora, koji dokumetuju neke aspekte postojanja nestale zemlje.
Iako pisana u vreme kad Jugoslavije odavno više nije bilo, Nowhere (Land) nije jugonostalgična knjiga, već pokušaj rekonstrukcije ruševina građevine u kojoj se nekada odvijao život, u svim svojim aspektima, onakav kakav se u “pravoj” istoriji ne nalazi. Nostalgija koju osećate čitajući ovu knjigu slična je nostalgiji dok u ruci držite stari spomenar, hodate crkvom u kojoj ste bili kao dete ili ponovo čujete davno zaboravljenu melodiju.
-----------------------------------------------
SA PALUBE JU-KRUZERA
Aleksandra Grubor, Nowhere (Land), Gde prestaje istorija, Izdavačka kuća Odysseus, Beograd, 2021.
(Svetlana Jovičić)
Gotovo sva dosadašnja književna ostvarenja Aleksandre Grubor u svojim su naslovima sadržavala neke od markantnijih toponima – Olimpski soj, Vajmar koga nema, Sporim brodom za Kinu... Poslednja njena knjiga u tom topološkom kontekstu bezimenog je naziva iako svojim sadržajnim, narativnim tokom putuje i oglašava mnoge geografske stanice – bliske i poznate nam gradove, reke, naseobine…
Razlog za to leži u realnom iščezavanju imena zajedničke države koja je tokom pet dugih decenija dešavanja ovog putopisnog romana konačno i nepovratno ostala bez svojih granica, svog nekadašnjeg identiteta, doslovno bez svojih republika i pokrajina, a koju su generacije njenih žitelja kao i svi građani sveta nazivali Jugoslavijom.
Dakle knjiga Nowhere (Land) svojim nazivom čitaoca upućuje na tu i takvu, danas nepostojeću zemlju, ali jednako i mnogo više od toga usmerava ga na apstraktna razmišljanja o neuhvatljivoj snazi onog ne-istorijskog vremena koje hirovito razgrađuje naizgled stabilne ljudske konstrukte kao što su to državne granice ili ideologije.
Sadržaj ovog romaneskno putopisnog štiva, međutim, krcat je itinererskim odredištima. Jasno, glavni junak je putnica - sama spisateljica koja hronološki skokovito, fragmentarno i selektivno beleži događaje od svoje pete do pedeset pete godine života, tačnije od 1964. do 2014. godine.
Započinje Makedonijom, sećanjem na put sa ocem. Od zaustavljenog sata na železničkoj stanici, "zaleđenog vremena" nakon što je "zemlja zadrhtala" do crkve Svetog Jovana Kaneo u Ohridu, kada je u svojoj dvadesetoj godini poželela da tamo ostane večno.
U nekoliko narednih podnaslova, jezički zavodljivo, Aleksandra Grubor južnoj železničkoj stanici parira slovenačkom železarom, "Zašto svi ti gradovi u kojima su železare deluju tako sumorno?", kako bi odmah zatim hladne Jesenice stekle izvesni rimovani antipod – „podvezice“, crvene i crne u izlozima Ljubljane.
Međutim, čitaoca razgaljenog lirsko-pitkim opisima autorkinih doživljaja ubrzo dočekuju zahtevniji sadržaji koji u vidu interpoliranih stručnih tekstova sporadično presecaju glavni putopisni tok, ali koji ga istovremeno i dopunjuju budući da se tematski na njega naslanjaju.
I tako, na temu Slovenije, čitamo stručna razmatranja o arhitekturi Jožeta Plečnika, umetničkog čistunca, nacionalnog sveslovenskog misionara; autorkine prevode tekstova sa francuskog za katalog izložbe Bojana Bema u Muzeju savremene umetnosti, a u jednom od njih Erik Mišo tumači njegovo slikarstvo: "slivanja vremena u određeni prostor u kome uz pomoć vrhunskog zanatstva, dolazi do mutacije celokupne prirode"; I, takođe, njen prevod teksta Zorana Kržišnika o „terapeutskim crtežima“ Slovenca iz Škofje Loke Hermana Gvardjančiča, o njegovom “nezavisnom Kosmosu koji ne ponavlja vidljivi svet, već radije ono apstraktno”.
Nekoliko ovakvih ciitata ubedljivo svedoči o izvesnoj vreme-prostor kopči sa pominjanjem autorkinih prvih slovenačkih bračnih dana: "Kad pogledam slike sa svog medenog meseca, onog prvog, shvatam da nas je za tih nedelju dana bilo svugde". Ovako uspostavljena međuzavisnost lirsko-književnog i stručno-naučnog štiva nastavlja se i dalje, u opisima obala hrvatskog primorja - Rijeci, Mošćeničkoj Dragi, Ičićima, mirisima smilja, borovine, lovranskoj crkvi Svetog Jurja, kafiću Santa Marija na glavnom trgu: “U mom je tanjiru bio brodet, u mojoj čaši malvazija” i primerenim uvođenjem sećanja na Vlaha Bukovca. Ono će zauzeti nemali broj stranica koje detaljno pristupaju analizi i drugih slikara zajedničke scene, poput Becića, Račića, Kraljevića, Slave Raškaj, kao i raspravama o hrvatskom slikarstvu na prelazu 19. u 20. vek.
Tek, jedan autorkin dnevnički iskaz iz Dalmacije: "A nekad sam samo sedela u svojoj mreži za ljuljanje, među borovima i cvećem" pojasniće njenu odluku da razmatra baš ovu likovnu scenu. Kompatibilni citat to najbolje govori: "U to vreme Bukovac redovno slika u pleneru, a njegova paleta je sve šarenija". I nadalje, nakon gotovo pesničke opservacije studeničkog kraja: "Predeo pažljivo biran (…) u skladu sa mistikom mesta, rasporedom voda, sumaglicom što se diže iznad šuma posle jakog pljuska", sledi osvrt na grafičku umetnost Biljane Vuković, njene "kolorističke bravure, njena kosa brda jakih boja, koja kao da ne postoje u prirodi. U okolini Studenice ( ...)."
Spomen na Banat, muževljev vinograd, ili „masne brazde koje teško dišu“ iz naslova jednog rada Milene Ničeve, autorka će bravurozno da sumira iskazom: „Pola mene je onaj narod što je krenuo u seobe.“ Drugu svoju polovinu, pak, ona nam otkriva posredno, predačkom vezom sa najčistijom dušom srpskog jezika: „Tako ova priča sada izranja iz krajiške magle, spušta se sa Potkozarja, zadržava u voćnjacima, teče Savom do Beograda, i stiže do mene, unuke čoveka koji je hranio Petra Kočića."
I preko tamjanom natopljjenih zbirki iz Muzeja Stare pravoslavne crkve u Sarajevu, kosovskih spomenika i kotorskih bašti sa smokvinim drvetom koje je „Mirisalo na srednji vek. Na plemstvo. Na drugi svet.“, Aleksandra Grubor lagano i otmeno svojim putopisnim Ju-kruzerom, nekako istovremeno, uplovljava u ruševine Starog Bara i u poeziju mora i amfora mediteranskog i crnogorskog pesnika B.J. Kastela.
U ovoj knizi svedenog pripovedenja, disciplinovanih osećanja i dosledno sprovedenog apstrahovanja podataka: "Verovatno bih o našim spomenicima na Kosovu mogla da govorim satima, ali se suzdržavam.", bujaju i bokore se upravo neizgovorene misli, suspregnute emocije i najfiniji duhovni zanosi.
I ako bismo u ovoj zemlji gde prestaje istorija zaista hteli da markiramo aistorične momente koji će kosnuti svakog sadašnjeg i budućeg čitaoca, pronaćićemo ih u besprekornim slikama vezanosti roditelja i deteta:
“Ali na maloj crno-beloj sličici iz Štatenberga delujem veoma spokojno. Kad bih samo mogla da povratim taj detinji spokoj. Da zauvek držim kažiprst svoje majke." (...) “Mama, tata i ja u čamcu. Tata, koji se nikada ničega nije plašio, uopšte nije obraćao pažnju na grmljavinu, pa onda na munje. On je, u krajnjoj liniji, bio taj koji je vode južnog Jadrana očistio od morskih mina. Taj broj mina koje je onesposobio bio je toliki da bi se meni zavrtelo u glavi."
Kažiprst majke i prostor očišćen od mina - snažne metafore oslonca i zaštite od životnih stradanja, ovakav pesnički putopis realno izmeštaju iz jedne zemlje omeđene državnim granicama i smeštaju ga u predele apsolutne sreće gde istorija iščezava, ili bar ne igra nikakvu ulogu.
-----------------------------------------------
IZ KRAJIŠKE MAGLE (ODLOMAK)
Moj je deda po ocu uvek govorio istinu. Možda je slagao samo da je rođen 1901. Laž je bila u funkciji: tvrdio je, čitavog života, da je moja baka starija od njega, da je, maltene, na silu oženjen. Verovatnije je da su ga njegovi skrivali od mobilizacije, kada je počeo Prvi svetski rat. I spalili dokumeta. Mimo toga, u sve drugo što mi je ispričao, još kao detetu, mogla sam da se zakunem.
Ali je jednu priču ostavio za sam kraj. A živeo je devedeset tri godine. Bila je to priča o mom pradedi i Petru Kočiću. O “Kočićevcima”.
Često sam, kao dete, boravila u našoj staroj porodičnoj kući u Laktašima. Često sam se, kao i sva deca, pela drvenim stepenicama na tavan. Nisam ni slutila da se tu skrivao Petar Kočić. Nisam ni znala ko je Petar Kočić. Da je bio prijatelj moga pradede Save Grubora, tada kmeta u Laktašima. Gledala sam, često, Savinu fotografiju na austrougarskom pasošu. Plave oči, brkovi, šubara. Visok, izuzetno lep čovek. Različit od Kočića. Pa ipak negde isti. Jedino ja, od svih Grubora, nemam te njegove svetle oči. Bacila sam se na porodicu moje majke. Ali čuvam u sebi nešto izuzetno buntovno, nešto krajiško, nešto nemirno, nešto kočićevsko. Ili mi se čini?
Moj pradeda i Kočić su bili nerazdvojni. Bežali su, bili hvatani, robijali su… Kočić nije dočekao ostvarenje svoga sna o padu carevine, a moj pradeda jeste. Bio je vidra, otelotvorena snaga ljudi iz toga kraja. Kao i moj deda, uostalom.
Čitava je brojna porodica znala da se u kući skriva Kočić, ali mu je moj deda, tada dete, nosio hranu na tavan. Bio je očev i Kočićev miljenik. Nosio je, takođe, hranu Kočićevoj ženi u Banjaluku, kada hrane nije bilo. Pešačio je u odlasku i povratku. Tu je naviku zadržao do kraja života. Pešačio bi i pričao. A priče su mu bile čudesne.
Nije mi, međutim, rekao kako je Kočić završio. I zbog čega, najverovatnije. Nisam znala ni da je, pred kraj njenog života, još jednom posetio Kočićevu ženu. Najavio joj se, nije bio siguran da ga je zapamtila. Ali je ona, odmah sa vrata, rekla: “Uđi Stevo, dobro mi došao!” Moj je deda imao nekakvu svoju etiku koje se čvrsto držao. Želeo je da je pita da li treba da razotkriva detalje iz Kočićevog života koje možda samo on zna. Ili da ćuti, iako država, najednom, poziva sve koji nešto znaju da i progovore. Kočićeva je žena rekla: Ne!
Tako ova priča sada izranja iz krajiške magle, spušta se sa Potkozarja, zadržava u voćnjacima, teče Savom do Beograda, i stiže do mene, unuke čoveka koji je hranio Petra Kočića. Pre nego što je odrastao, postao brodski kapetan, preživeo Jasenovac, iako nikada nije progovorio o njemu. Posebno ne pred detetom, njegovom unukom. Ćutao je o Jasenovcu, ćutao je i o Kočiću. Tom neverovatnom čoveku iz Krajine, tom poznavaocu duše srpskog jezika, što je umeo da zbori sa životinjama i kao životinja, a životinje su ga, kao svetog Franju, razumele. I ptice, i “bakovi”, i jazavci… Pisao je o ljudskoj prirodi, o fatumu u bosanskim kasabama, ne znajući da zla kob vreba i na njega, da on to provodi život izazivajući sudbinu za ljubav nekih viših istina.
Ko zna o čemu je razmišljao na tavanu kuće Grubora u Laktašima? Ko zna šta je napisao? Da li su ga hranili razljevušom, kao mene? Svi što vele da mu je opus mali, neznalice su bez srca. I spadaju u one koji su ubijali Kočića, za života, i posle smrti.
Moj je deda, pak, čuvao uspomenu na njega. Kao crni biser na dlanu. I ja je, evo, između ovih redova, i dalje čuvam. Tako što je predajem drugima, kao crticu sa margine neke od Kočićevih priča. Možda baš one o Jablanu i Rudonji. Ili životu i propasti Relje Kneževića sa Zmijanja. Na primer.
Tekst objavljen u časopisu Priča (Časopis za priču i priče o pričama), Srpska priča XX veka, II sveska, godina VI, broj 18, Beograd, 2012.
-----------------------------------------------
VAJMAR KOGA NEMA, biblioteka Alfa, Narodna knjiga, Beograd, 2008.
„Vajmar koga nema, od samog naslova i dokumentarne fotografije bombardovanog, razrušenog grada, na koricama knjige, pa sve do propasti jedne ljubavne i bračne veze, otvara zamašno, široko tematsko polje na kome se odvija lišavanje, nedostajanje i uskraćenost.
U prvi mah se može pomisliti da Aleksandra Grubor samo turistički, poput modernih bedekera, hoće da nas provede Tiringijom i Vajmarom, kao i ostalim nemačkim gradovima u kojima je studijski boravila jedne zime. Ali na ’lakom gruntu’ precizno raspoređenih muzeja, arhiva, biblioteka i spomen-kuća, ona gradi suptilne i isprepletane veze, umetničke i duhovne, između davno preminulih ’gostoljubivih domaćina’, istorijskih ličnosti, i nje, dobronamerne i znatiželjne strankinje. Tako će u prvom licu progovoriti Sibila od Klevea, Šarlota fon Štajn, Šilerova i Geteova žena, sestra Fridriha Ničea… A svedočiće ne samo o svom vremenu i ljubavnim i drugim patnjama, već će komentarisati i događaje koji su se odigrali posle njihovog zemnog života: ’Zovem se Marija Pavlovna. Bila sam ćerka cara. I vajmarska kneginja… Lepa je naša ruska crkva. Sazidana posle moje smrti.’
Ovaj postupak kojim se služi Aleksandra Grubor, to što o nekim značajnim ličnostima jednog vremena govori ’iz usta’ likova iz bliže ili dalje prošlosti, jeste inventivna i za čitaoca zanosna i čudna igra nemogućih druženja.
Ovaj virtuelni ispovedni tok biće u jednom trenutku prekinut spisateljičinim ličnim ispovestima, pred-putnim telesnim mučninama, koje čitaocu simbolično signaliziraju ’bračne muke’, svakojake nesporazume ’nje’ i ’njega’ na vajmarskom ’medenom mesecu’, koji autorka neizostavno stavlja pod znake navoda. A to je kanonada preispitivanja o iluzijama, pogrešnim potezima, ličnim obmanama, o lakomislenosti, usamljenosti: ’Ali i dalje smo se uklapali. Kao dve strane kopče. Iz Muzeja tirinške praistorije. To je bilo to naše malo čudo. Koje nismo umeli da odgajimo. Da postane veliko. I lepo.’
Isprepletenost i prožimanje vajmarskih mesta i drame raspolućenosti bračne kopče ponavljajući su motiv ovih kratkih, ispresecanih, lakonskih priča, tako kompoziciono složenih i uzbudljivo-napetih da se mogu doživeti i kao poglavlja nekog kratkog romana.“ - (Svetlana Jovičić, Monolozi koji leče, Književni list, br.81-83, Beograd, 1.maj – 1.jul 2009)
-----------------------------------------------
SPORIM BRODOM ZA KINU, biblioteka Alfa, Narodna knjiga, Beograd, 2007.
„Sporim brodom se ne plovi toliko sporo koliko sigurno, jedna je od ideja koje zagovara Aleksandra Grubor u svojoj drugoj knjizi, romanu – zašto da ga ne nazovemo baš tako?
Začet možda kao ispovesno samoispitivanje, roman se polako odvajao od svog prototipa, same spisateljice, i meandrirajući u glasovima okoline (drugih), glasovima bliskih (i kada su se udaljili) pokušao ne toliko da reši koliko da predoči enigmu (naše) osame. Anatomiju naših pokušaja i promašaja da razumemo druge i da nas razumeju.
Fabula se sluti, kao što se sluti u našim svakodnevnim životima; sluti se da su ljudi oko heroine pripadnici različitih generacija, ali je stilizacijom njihovih ’izjava’ Aleksandra Grubor uspela da izgradi prepoznatljiv ritam kratkih i odsečnih vrlo preciznih rečenica, koje izbegavaju preteću kakofoniju (zvukova), a postižu jasno izgrađenu melodiju jezičkog traganja za samom sobom.
Poznata kao prevoditeljka složenih tekstova iz oblasti estetike ali i kao istoričar umetnosti koji se bavi savremenom umetnošću u skladu sa vlastitim nezavisnim izborima, Aleksandra Grubor je do sada objavila samo dve prozne knjige, izbegavajući periodiku i rasparčavanje svoje fragmentarne proze. I u Olimpskom soju i u romanu Sporim brodom za Kinu ona je postigla vrlo zahtevnu stvar: da njena priča ne bude opterećena teorijama, ali da ima ontološku težinu ne podilazeći ni kritici ni publici.
Roman Sporim brodom za Kinu je psihološki lirski roman koji ima malo takmaca na našoj književnoj sceni i kada se pogleda znatno šire u vremenu. Koncentrisan i mudro vođen, on plovi u glasovima svojih junaka, kao siguran brod, prelazeći vremena i kontinente, dok u njemu odjekuje autentična beketovski intonirana usamljenost, ali i zvuci zaboravljene pesme sa daleke obale. Da li još da kažem da se na tu obalu u ovom životu nikad nećemo iskrcati?“ - (Vasa Pavković, Plovidba kao sudbina, Bestseler, br.46, Beograd, 7.07.2007)
-----------------------------------------------
OLIMPSKI SOJ, biblioteka Znakovi pored puta, Rad, Beograd, 1998.
„Rukopis Olimpski soj Aleksandre Grubor pripada tipu međužanrovskih tekstova koji svoju jezičku, motivsko-tematsku, kompozicionu i značenjsku utemeljenost zasnivaju na principu prepletaja i ukrštanja poetske, metaforičke imaginacije i prozne fakture. Njegova fragmentarna struktura (pesme u prozi, zapisi, haiku, komentari) može biti sintaksički veoma razlomljena, kao na primer u tekstovima O hrabrosti, ili Jahala sam samo ponije, što podseća na primere (neo)avangardnih, nadrealističkih tekstova koji podrazumevaju psihički automatizam i neograničena asocijativna polja. S druge strane, drugi, veći deo zbirke pod naslovom Slovo o makovima podseća na odlomke dnevnika/pisama koji međusobno razmenjuju muški i ženski narativni subjekt, otkrivajući, kroz pisanje, dubine svoga nesvesnog, skrivenog i potisnutog erotskog i egzistencijalnog preispitivanja koje ih svagda sjedinjuje, ali i bolno razdvaja.“ - (Iz recenzije Bojane Stojanović-Pantović)
-----------------------------------------------
