Gde to rastu hridi?
Priča inspirisana knjigom poezije Beskopnik, Boris Jovanović Kastel, Podgorica, 2015.
„Iz parketa sobe rasla je hrid“, veli Kastel, a mi se zapitasmo: da to nije slično petogodišnjem biku što bi zazidan u zid radne sobe Gintera Grasa, spreman da pocepa tapete i izjuri kad Ginterova ljubljena Elvira tu zakorači u crvenoj suknji. I kao što Ginter zavapi: „Skidaj suknju, Elvira“, tako i Kastel (čitaj: Beskopnik) kao da opominje na oštrinu hridi, o koju bi se mogle poseći nežne ženske nožice. Sve sa stanom, inače prozaičnim mestom za življenje, nasukao se na hrid, u posedu je hridi (čitaj: Ručak na hridini). A, u svom slobodnom vremenu, kada nije utonula u misli, hrid jeste jedini posed pesnika. Možda sličan Mišoovom (čitaj: Moj posed), „skoro nepostojeći zbog svog siromaštva“, koji je za njega alfa i omega, a za manje osetljive možda predmet ismevanja. Ima dana kada se na tom Mišoovom posedu „nađe sto hiljada olovaka“, ali šta s njima započeti? Pesmu, najpre. I to ne pesmu pisanu iz Poaroovih kamašni, koje našeg mediteranskog pesnika iritiraju baš koliko i nasilje nad telom i duhom što ga vrši svet ovoga veka. Ne pesmu- delo onih „dvorskih pjesnika“, što misle da je „Hese stilista Deda Mraza“ (čitaj: ništa novo u starom dobrom Cirihu). Nego pev sličan pevu sirena, koji se može čuti samo jednom. Ili Ćutanje sirena (čitaj: mali činovnik je mislio na sve!). I, kad smo kod Kastelovog poetskog govora, ili peva: čini nam se hermetičnim. Ali samo čini. Možda on to udara u (čitaj: mediteranska) zvona naše preosetljivosti? Nije on od onih zanesenjaka od kojih Niče u Zaratustri zebe. Mi smo, kao civilizacija, postali ti (čitaj: zanesenjaci), ali oko naših misli i reči nema ograde koja bi Fridriha spasla, koju on zaziva. Pa zašto se onda pesnik danas ne bi družio sa svojom hridi, zašto ne bi bio beskopnik, hroničar od druge vrste, nesvikao na suvu istoriju, otuđenu, a možda i alternativnu? Jer šta još leži u arhivima i depoima muzeja? Neka nova istorija? E tu Kastel iznalazi sebi prostor, tu kuje neke nove reči, tu ih stavlja u usta svojih junaka (čitaj: koji kao da su jedan). Te neke reči teško izgovorive za sve osim njega, novi vokabular. Borhes je tako, kod Kastela, „od oca advokata, naučio da su riječi magični znaci i muzika, a ne govor“. Sa njim kao da smo u večnom dijalogu od one vrste u kome slepi čovek zbori naučniku (čitaj: Borhes Sabatu). I tako naučnik saznaje da se od vremena Rimljana, pa do otkrića Australije, za nepostojeće govorilo da je „crni labud“. Kad, u Australiji, labudovi crni! Možda je Kastelov svet takav crni labud, dok ne zagrebemo, sa njim, po starim pergamentima, nećemo biti ni svesni njegovog postojanja (čitaj: a tu je).
– Aleksandra Grubor
---------------------------------------------------------------
Ukoči malo (devojčice)
U srednjem si dobu, kažu, uspori, osvrni se, izvuci zaključke, upoznaj se sa pravilima, i počni da ih primenjuješ, budi sredovečna, šta ti drugo preostaje? kako bi bilo da čekaš starost? i da ućutiš, a ne: puna usta, ideja za idejom, knjiga za knjigom, muškarac za muškarcem, mada: to nije dokazano, kriješ se ti, i to dobro, prozreli smo te, uostalom, odbijaš da budeš “mi”, razmećeš se nekim svojim “ja”, a nama je toga, preko glave, idi u penziju! ne propovedaj više pticama, ni ptice te neće razumeti, a kamoli neki, siroti muškarci, oni sa tvog jelovnika, koje menjaš, odbacuješ, cediš kao limun, zaboravljaš, nemoj ti nama da izigravaš, osobu od poštovanja, ne poštuje tebe niko, ni tebe, ni tvoje godine, sa kojima se, eto, ne miriš, sve misliš da si mlada, sve misliš da si dete, ti bi da se igraš, i to sa nama, poigravaš, tačnije, pa nismo mi igračke, ti si igračka, ti si BOYTOY, igrali bismo se mi sa tobom, da samo znamo kako, i da samo znamo gde si, morala bi da snosiš posledice, da se presabiraš, da se kaješ, da, kajanje je prava reč, svedi račune: ljubavi toliko, odijuma: nešto više, promašaja: sijaset, muževa: dva, ljubavnika: ne zna se, doba života: srednje, perspektive: nikakve, budućnost: neizvesna, samoća: zagarantovana, tako nekako, probaj i ti, budi kao druge, ne teraj to tvoje, do beskraja i nazad, jer ako niko ne može, da te u tome spreči, učinićemo to mi, dobro si čula: baš mi!
---------------------------------------------------------------
DEPARTURES
“Sada se penješ na veliku lađu, i palamare popuštaju, i cveće uređuju po kabinama, i gong za ručak zvoni. Siguran sam da ćeš dobro jesti na toj lađi, ali ti ne shvataš – ona se udaljava od mene.” - Donald Bartelmi, Denkerk
Departures 1
Izlazeći kroz ta vrata, osudila sam sebe na samoću, a tebe na smrt, jedini, jer, prezrela sam te, a ja sam bila ta koju si voleo, verujući, mada ne znam zašto, da nikada neću, izlazeći kroz ta vrata, uzmoći da te jednostavno prezrem, jer mislio si da mogu izaći mnogo puta, a i da se možda mogu vratiti jednom, ali kada te je zid mog prezira sačekao, kada si u njega udario glavom, shvatio si, neumitno, da sam, izlazeći kroz ta vrata, izašla iz tebe, slila se u sebe, naglo jačana, prezrela te u celosti, ne zamenivši te uopšte drugim, dolivajući ulje na vatru tvoje žudnje, koju si tek tada počeo da osećaš telom, a ja sam, izlazeći kroz ta vrata, odvela mačku, psa, ne ostavljajući ti čak ni pticu, što izgovara moje ime, već hrpu stvari, mojih, za mene nevažnih koliko i ti sam, jer za mene si bio stvar, možda otpočetka, a možda i ne, ali ipak, izlazeći kroz ta vrata, nije mi bilo lako da na duši nosim tvoju smrt, smrt tebe u meni, znajući da ćeš mi to najviše zameriti, i zato ti, izlazeći kroz ta vrata, nisam uputila ni jednu jedinu reč, rečcu koju bi možda, neki put, mogao nekome preneti kao izvorno moju, vezati je za moj odlazak, koji je bio nečujan, jer ne govori se neizrecivo, jer izlazeći kroz ta vrata, ništa nisam ni mogla izustiti, reći, prezirala sam sve tvoje, mrzela tebe, i to je bilo jasno, jasno sam ti svojim ćutanjem dala na znanje da te nema, mada su mi mnogo kasnije, neki drugi ljudi zamerili, rekavši, da si mi ipak, bio muž.
Departures 2
Nikada me nisi naučio da odlazim, ali privikao si se na moju odsutnost, jedino nisi nikada znao, koliko će šta potrajati, iako, bio si tu, svih tih godina, verovala sam ti, nazivala tvoje mojim, biće ipak, da si stalno davao, biće da sam uzvraćala, ali retko, možda zato što si me gajio, tako je to nekako i moralo biti, ti koji čekaš, i ja koja odlazim, vraćajući se, vremenom, sve ređe, razmećući se nekakvim svojim, sasvim čudnovatim spokojem, svojom srećom, i gledala sam da te ne ranim, bar ne potankošću, gledala sam, da ne govorim odveć, tek retko kažem, da te u biti volim, ali da smo ipak, uvek tako daleko, a ti si znao da postoje drugi, i verovao u sebe u meni, kad već nisi mogao, da se sasvim osloniš, na tu moju, meni svojstvenu postojanost, jer ko bi to uopšte, i nazvao postojanošću, tu moju takozvanu, inerciju vraćanja, jer znao si, samo rakovi, idu unazad, a žene kao ja, uvek bezglavo napred, jer slutio si da ti pitanja, ne bi pomogla, i zato nikada nisi ni pitao, i zato ti nikada nisam ni govorila, i ne znam, veruj, koliko sam te puta smrtno ranila, ali sam konstatovala da ipak opstaješ, da se nisi, i da se nećeš menjati, i zato sam te, znaš i sam, volela, mada sam stalno odlazila, znajući na kojoj adresi čekaš, i to nikada nisam zaboravila, tu tvoju adresu, koju sam izgleda ipak smatrala svojom.
Departures 3
Ne znam koliko je uopšte mudro, govoriti, pisati, danas o tebi, ali evo, olovka ne staje, kao da je pokreće duša, i to ne moja, ne, već ti, ono što je preostalo, čega naoko ima, a svest je to, da si bio nežniji, tananiji, i zato nesrećniji, neumitno slabiji, od svih drugih, i nikada ti nije bilo dosta mene, jer je tvoja glad, bila neutaživa, ali pitam se, šta si, pobogu, želeo, zar je moguće sve, celinu, pod tim uslovima, toliko nepovoljnim, po tebe, po mene, po nas, i to naše, što je vrištalo, a tebi bilo na čelu pisano, u svakoj bori, svakom ožiljku, očima tvojim, koje sam volela, tako svetle, tako očajne, jer izmicala sam, i nestajala, jer nisi me, zadržao, ma koliko kasnije govorio, ponavljao, da to nikada, i nisi želeo, a ja puštala, da ti veruju, ali drugi, i volela bih, znaj, da to jednom ipak ispričaš, ponovo, i meni, tu lažnu priču, tvoju ispovest, jer radovala bi me, utešnost tvojih verzija, jer nikada nisam, ni poželela, da se boja tvojih očiju, tako blagih, zamagljenih, od suviše patnje, ičim poremeti, ili bar nisam želela, da to učinim baš ja, ali desilo se, eto, da si me i pored svega, izgubio.
Departures 4
Mislim da nikada nisam poželela, da mu se istinski vratim, mislim da sam samo ponekad, razmatrala nesuđeni povratak, ali više uzgredno, više površno, i ne znam u šta je onda, on to verovao, u moju sposobnost da ga shvatim, i da se na njega naglo sažalim, ili je mislio da nas veže ljubav, što meni zvuči neubedljivo, mada je bivao sentimentalan, mada sam umela biti pokorna, u stvari, dosađivao mi je tim njegovim, životinjskom tugom, nemošću nesrećno rođenih, pa zar ja da ispravljam, sve što i nije bilo moje, zar da se vratim, zar da on pomisli, da sam možda malo tužnija, ali ipak nekako njegova, zar da dopustim, da pobeđuje, i da likuje, da mi se smeje, i da me zarobi, ne, imam ja odveć moga, ne treba mi još i njegovo, i zato, naravno, odlazim, jer on ugrožava moje, jer se već dugo hrani mojim, uzimajući moje od mene, znajući da mu to neću dati, i možda svet i postoji zato, da bi bio kugla, okretao se, da bi potpomogao, da se i ja osvrnem, ali ja neću, u inat očekivanom, ja nikada neću, pogledati unazad, ka njemu.
Departures 5
Kao u snu, ukazao si se, toliko stvaran, da si me samo plašio, jer sam, kao u snu, strahovala, drhtala, i nad samom mogućnošću buđenja, volela sam te kao prikazu, a da li bih te zavolela i stvarnog, ne, nisam znala, a ti si se, kao u snu, pojavljivao, nestajao, širio se, i skupljao, obuhvatio, vremenom, sve moje, eto dakle, strah ne beše uzaludan, umeo si da me ugroziš, a nisam mislila, da je to obostrano, pa ako te već nisam ugrožavala, šta sam, za ime sveta, učinila sa tobom, zašto si uopšte, postao ranjiv, i zašto sam ja to iskoristila, kad si, kao u snu, bio zaklonjen maglom, pomućen sećanjima, na neke druge, nimalo nalik snu, ili tebi, ili meni, jer nisam te želela obeshrabrenog, ili pak ravnodušnog, ne mislim da sam želela, da izgubiš na snazi, mada su moji manevri, mogli biti i pogrešni, i ko zna u kom sam pravcu, potom, nužno pobegla, jer ništa više nije bilo kao u snu, bio si, rekoh, stvaran, i ulivao si, naravno, strah, eto zašto sam nestala, eto zašto sam sanjala, a kada se konačno prenuh, uvideh, koliko sam te daleko ostavila za sobom.
Departures 6
Mislila sam pomoći će, ne znajući, ne nameravajući čak, da promislim, sačekam, da se ipak osvrnem, saberem, smirim, mislila sam pomoći će, ako budem pobegla daleko, manje će boleti, ali ne tebe, ne, već ono malo duše, što je u meni preostalo, jer razbacivala sam, gubila, zaboravljala, jer umela sam i da pozajmim, i da ne želim da mi se vraća, i koliko li sam tada nesebična bila, o tome govoriš jedino još ti, i jedino još sebi, jer ja sam, rekoh, pobegla daleko, i sasvim je izvesno da me više nema, kao što i ja pouzdano znam da nema tebe, i šta bih sada, pa dobila sam sve, i sve sam suludo odbacila od sebe, ne želim više o tvome bolu, ne propovedam više pticama, bilo je, znam, bilo nežnosti, bilo je čistote, ali zašto sam ja krenula da prljam, skrnavim, i zašto si ti udarao prenisko, kao da si i to naučio od mene, zašto smo uopšte razmenjivali udarce, i zašto se niko nije izmakao, zar smo samo, odmeravali snage, zar ja i ti, zar posle svega, posle godina, meseci, jesi li ikada priznao sebi: trajalo je, i to godinama, ili si odbijao da shvatiš, da je postojala trajnost, da je postojala moja i tvoja istrajnost, kojoj smo možda čak mogli naučiti i druge, da se nismo tako omrzli, ljubavi, da se nismo tako strasno mrzeli, još godinu, i još dve, da bismo konačno, ipak preboleli jedno drugo, i počeli pomirljivo da razmatramo prošlost, pomalo gorki, ali svakako srećniji nego onda, kada smo se samo bespostrebno optuživali, za niz zločina koji bi se dali svesti, na malu reč ljubav.
